Књига „Жеравица светске кошарке“, која ће бити представљена сутра на „Коларцу“, осветљава живот и дело нашег прослављеног тренера и иноватора у кошарци.

Старији љубитељи кошарке знају напамет шта је све освојио Ранко Жеравица (83), а они млађи, не својом кривицом, тешко да би могли да кажу нешто више од имена спорта којим се бавио. Утолико је драгоценија књига „Жеравица светске кошарке“, коју је приредио Милутин Лута Павловић, а која ће бити представљена сутра (19.30) на „Коларцу“.

У овој књизи је све што треба да се зна о Жеравици, од „банатског блата до светског злата“, како је гласио радни наслов. Прича о дечаку из Новог Милошева, чију је угледну и имућну породицу нова власт после Другог светског рата оставила на две кашике, један сто и пар столица, сигурно ће заинтересовати и оне који нису загрејани за кошарку и спорт.

Кад је реч о његовим заслугама за кошарку, о томе би могла да се напише посебна књига. За некога ко у тешким условима постигне успех, обично се каже да је кренуо од нуле, али овај главни јунак је стартовао из „дебелог минуса“. Ипак, љубав према кошарци, коју је као седамнаестогодишњак, 1946. у Кикинди, заволео на први поглед, повела га је кроз живот и довела на врх света, али и до складног кошаркашког брака са Загорком.

По доласку у Београд скрасио се у својој „другој кући“, Радничком са Црвеног крста, у којем је прво играо а већ почетком педесетих тренирао женски тим. Није преузео кошаркашице зато што му је то био план, већ једноставно није могао да одбије први „уговор“ који му је понудила управа: редован ручак у кафани „Маратон“. Била је то прилика да своје џепове напуни хлебом до врха и да то онда подели на равне части са другарима с „крста“.

Његов рад у Радничком није прошао незапажено, па га је Кошаркашки савез Србије поставио за једног од двојице инструктора. Задатак му је био да широм земље кошаркашки описмењују младе. И тако, миц по миц, добио је шансу у мушком тиму „крсташа“, па и позив да буде помоћник чувеном професору Александру Николићу у репрезентацији Југославије. Од 1959. до 1965. био му је десна рука а онда му је Савез поверио кормило.

И као што је Николић за деценију и по од почетника направио „сребрну генерацију“, Жеравица је екипу попео на степеник више и тако су настали први „златни момци“ југословенске кошарке, на Светском шампионату у Љубљани 1970. Почела је најтрофејнија деценија наше кошарке, кроз коју су екипу водили и Новосел, Николић и Сканси, а печат је ударио опет Жеравица, јединим олимпијским златом у историји југословенске (српске) кошарке, на Играма у Москви 1980.

Већ податак да је освојио седам медаља с националним тимом, говори колике су његове заслуге. Међутим, данас је мање познато да је био велики иноватор у кошарци, да је међу првима у Европи овој игри пришао као науци и да је, поред осталог, „укинуо прву петорку“. И мада му данас смета кад тренери до бесвести врше „ротације“, може да буде поносан што је у његово доба и „12. играч“ добио шансу да покаже шта зна.

Радио је и у Партизану, Звезди, Барселони, Сарагоси и другим клубовима, али је највише задужио државни тим. Зато се и од кошаркашке организације очекује да покрене иницијативу да се Ранко Жеравица прими у Нејсмитову кућу славних у Спрингфилду, у којој су одавно неки тренери који му нису били до колена.

Александар Милетић