Свака рефлексија Џона Дона дочарава нам неки вид варљиве човекове судбине која увек може бити лак плен извесне невоље, било да је то изненадна болест или ма шта друго. Дон нас непрестано подсећа на деградацију живе материје, али то увек чини, како се уверавамо док читамо његове медитације, у контексту етичке рефлексије о променљивости наше судбине; отуда су његови увиди такорећи у својеврсном дослуху са мислима Блеза Паскала. Џон Дон се, у неку руку, сматра „енглеским Паскалом“. И код њега је стално присутан напор да се мисли сопствена нада у човеково спасење и бесмртност.
